24. МСК "Трг од књиге" - 24. јул

ПУТ ПОВРАТКА СВОМ СЈЕЋАЊУ

Синоћ, у петак, четврте сајамске вечери, публика је имала прилику да, управо у складу са насловом књиге промовисане у другом дијелу програму – „Петак за љубав“, симболично и стварно, присуствује представљању књижевних дјела у основи којих стоји управо љубав као покретачка снага протагониста романа о којима се говорило. Истовремено, љубав према књижевности била је и мотивација свих окупљених око прича о којима су наши гости говорили. Они који су успјели да остану до краја вечери на чудесан начин могли су сазнати шта повезује промовисана дјела и остали су над питањима писаца, Дарка Тушевљаковића и Роберте Лепри, који нису давали одговоре, већ су своје будуће читаоце нагонили да их сами траже, кроз читање као путовање. Они су нам, уз помоћ сабесединка-сапутника изложили путање своја два главна лика, које, зачудо, имају оба романа – проф. Александра Јеркова и књижевног критичара Младена Весковића, у представљању романа „Карота“, добитника НИН-ове награде за 2025. годину, и Зорана Хамовића, уредника ИК Clio и Ане Марковић, преводиоца са италијанског и португалског језика.

Оба романа су нека су врста модерне Одисеје, у тзв. „вестерн оквиру“, како је то дефинисао, на свој начин, ДаркоТушевљаковић јер се и приповједач „Кароте“ и Рита, главни женски лик романа Лепријеве, враћају послије много година на мјеста која могу да ријеше мистерије њихових сјећања и унутрашњих сукоба, како би помогли себи у процесу исцјељења, свако за себе. Њихове емоције, иако сасвим различито подстакнуте, сличне су и ликови се морају наћи на путу повратка свом сјећању како би спасили себе, и како би њихови ожиљци, било да су спољашњи, као код приповједача о Кароти, или унутрашњи, као код Рите, зарасли.

Ова два романа долазе из различитих свјетова, источног или јужног, гдје се писце доминантно баве прошлошћу обликованом и условљеном историјом и социокултурним контекстом, који боје њихове ликове, и западног, у коме се писци перманентно баве собом, али оба писца трагају за катарзичним путем ослобађања и то их спаја, на дубоком, онтолошком нивоу. Осим евромедитеранске црте коју имају, у распону српске и италијанске књижевности, могли смо закључити да их спаја и мјешавина жанрова и њихова међусобна испреплетаност: од психолошког трилера до романа лика, обичног љубавног или детективског романа, са фосилном наслагом аутобиографског, које се писци, ма колико и јако биле везане за њихове личности никако не одричу, већ их његују и прихватају, односећи се према њима њежно, као према дјетету, чији ће одсудни и трагични тренуци чинити да започну своје приче и дјела.

Дарко Тушевљаковић открио је како тренутак одузетог дјетињства, када дјечачко или вршњачко насиље појавно остаје исто, али му се мотивација мијења, јер престаје бити битно како изгледаш, већ постаје битно ко ти је тата и у коју цркву иде, постаје тренутак расцепа за којим трагају оба главна лика, а нарочито онај с ожиљком, и баш је тај тренутак хтио да опише, враћајући се у ратне 90-те године на подручју бивше Југославије и родни Задар, док Роберта Лепри такође жели да допре до свог тренутка памћења, намјерно оптерећујући своје ликове емотивном напетошћу, како би и они били на путу откривања сопствених загонетки. Оба писца радила су то на различите и сличне начине, а сви заједно, трагали смо за одговором на питање: Шта ту књижевност може? Одговор ћемо добити само ако постанемо наивни, емпатични и надасве читаоци пуни разумијевања.

Приче су са звуцима хармонике и гитаре везали Босиљка Кулишић и Николас Морета, а програм је водила Данијела Ђоновић.

24. јул

Вијести