Свјетски дан писмености - 8. септембар

СУСРЕТИ КОЈИ СЕ НЕ ЗАБОРАВЉАЈУ

Јубилеј обиљежавања Свјетског дана писмености са Елизабетом Георгиев

Значајан јубилеј – шездесет година од почетка обиљежавања Свјетског дана писмености, 8. септембра, започетог на иницијативу Унеска, 1966. године, како би се искоријенила неписменост, херцегновска библиотека прославила је уз Елизабету Георгиев, познату и награђивану ауторку бројних књига за дјецу и младе, доктора филолошких наука и библиотекарства, преводиоца и ствараоца и на бугарском језику.

Она је у два термина, од 10 и 12 часова, у читаоници библиотеке одржала радионице за ученике виших разреда основне школе. Први сусрет са овом у ширем региону познатом пјесникињом и писцем актуелних дјела за дјецу, међу којима се посебно истичу стихови који се често чују на смотрама рецитатора и романи намијењени дјеци раног тинејџерског узраста, имали су ученици седмог разреда ОШ „Илија Кишић“ из Зеленике, предвођени професорицом Тамаром Комар. О писмености као темељном људском праву које данас обухвата не само формалну писменост, односно могућност читања и писања, већ прије свега разумијевања прочитаног, што представља функционалну писменост, која нам и даље, на жалост, свима недостаје, али и о низу вјештина и знања у свијету брзих промјена, под којима се данас подразумијева писменост, разговарале су с дјецом библиотекарка Јелена Ђоновић и гошћа Елизабета Геогриев. Истакнуте су различите врсте писмености које обликују савремено друштво: информациона и дигитална писменост, емоционална и социјална писменост, али и критичко мишљење и способности да се разумију околности у којима се одвија живот, као и могућности учествовања појединца у њиховом обликовању, што је, можда и најважније, јер се тако гради и морална и историјска писменост, и за будуће генерације.

У свијету писмености и описмењавања друштва значајно и посебно мјесто припада књижевности која појединцу пружа да своја искуства дијели са другима, или да о њима чита и слуша, на јединствен начин, својствен приповједачу, али и читаоцу и слушаоцу. О тој неопходној и незамјенљивој спрези међусобног разумијевања између књижевног ствараоца и читаоца, надахнуто је причала сама ауторка користећи се лутком, жирафом Жарком, као пријатељицом и посредником за изражавање најдубљих мисли, и интрепретирајући глумачки поезију из своје најпопуларније књиге „Наочаре за снове“. Позив за откривање тајни и долазак у библиотеку свôј паметној дјеци упутила је кроз пјесму коју је с њима заједно весело отпјевала, а реперски таленат будуће јутјуберке показала је у еколошкој поруци из драмског текста „Журка на зеленом ћошету“, објављеног у књизи „Маштолов у пет слика“. Књижевни рад представила је непосредно и спонатано говорећи о дјетињству пуном изазова и почецима писмености у малом селу Смиловци, код Димитровграда, на граници Србије са Бугарском, успостављајући стварну блискост са ученицима медитеранског поднебља којима је показалу сву, њима непознату, живост и аутентичност свог локалног говора и краја тзв. шопског дијалекта, показавши да начин на који човjек говори и пише открива не само образовање, већ и личност коју је изградио, која се препознаје и открива и у књижевним јунацима. Они своје мисли и емоције преносе јасно, али је за то потребно да имају богат рјечник. Тако, индиректно, уз помоћ писца, сви њени ликови показују капацитет и потенцијале да подијеле свој живот са другим људима, са читаоцима, у чему је и највећа вриједност књижевног стваралаштва Елизабете Георгиев која и сама то чини лепршаво, с лакоћом и неисцрпном ведрином. Она пут до својих малих читача прави од емоција које код њих изазове, готово сроднички и породично, преплићући истовремено њихову радост и машту са својом, радозналошћу и жељом знањем, али и топлином као покретачем њиховог међусобног односа која инспирише и рађа нова дјела, што су и сама дјеца показала током промишљања о крају њеног новог романа, дарујући јој несебично своје идеје и уживајући док заједно стварају књижевност. То је стаза која се не заборавља и којом се ходи читавог живота. О свему томе, а највише о томе како настају приче о различитим судбнама дјеце у романима „Паковање зјала“ или „Када и сунце мјауче“, причала је на другом сусрету са ученицима основних школа „Дашо Павичић“, „Илија Кишић“ и „Орјенски батаљон“ из Бијеле, награђеним на литерарним конкурсима током досадашњег школовања, који су дошли са школским библиотекаркама, Бранком Банићевић и Сањом Радовић.

Уз нашу гошћу, Библиотека је још једном показала да брине о својим најмлађим корисницима, као и да је образовање најзначајнији сегмент опстанка цијелог друштва, али и да је она данас, као што је одувијек била, подстицајно окружење које нарочито дјеци предочава предности широког вокабулара и разруђене маште, а на њихово стварање недвосмислено у највећој мјери утичу највише могућности језика са којима се срећемо у лијепој литератури, још у најранијем добу, и незаборавни сусрети са људима који ту књижевност стварају и који се на тај начин непрестано боре да дјеца читају важне и квалитетне садржаје, попут Елизабете Георгиев.

08.09.2026.

Вијести