24. МСК "Трг од књиге" - 23. јул

ВАЗДА ВЈЕРНИ СИН СВОГА ОТЕЧЕШТВA

Треће сајамско вече обиљежено је причама о двојици значајних личности српске историје и културе, у два различита стољећа, 19. вијека, кад се збило велико буђење народа, и прве половине 20. вијека, вријеме ратова на Балкану и Великог рата, из различитих културних, историјских и географских окружења – Кирила (Константина) Цвјетковића, овдашњег знаменика, канонизованог и прибројаног лику Светих Православне Цркве и Борисава Станковића, приповједача са тла јужне Србије, које свакако спајају, не само љубав према завичају, сваког према свом, из духовног и световног угла, већ и жеља да се у тешким, одсудним временима остане уз своје неприкосновене ставове, вјеру и народ који се воли.

У години јубилеја, када се обељижава 300 година од рођења Јована Рајића и Захарија Орфелина, 200 година од рођења Љубомира Ненадовића и од оснивања Матице српске, али и 150 година од рођења великих српских књижевника, Борисава Станковића и Милана Ракића, под окриљем чијих стихова и ми ројимо и сабирамо своје мисли на овогодишњем 24. Тргу од књиге, с великом чашћу о изузетној личности, великог Бокеља и Србина, протосинђела Кирила Цвјетковића, од прошле године Светог исповједника Кирила бездинског и далматинско-бокељског, славећи 235 година од његовог рођења, надахнуто и с нарочитом одговорношћу према времену садашњем, говорили су протојереј Александар Лекић и проф. др Горан Максимовић.

„Автобиографија“ Кирила Цвјетковића штампана је први пут 1989, захваљујући Димитрију Руварцу, који је пронашао први дио рукописа, док се други дио сматра упитним. Пронађени рукопис, који се састоји од два дијела, аутобиографског, који прати његову приватну историју, и мемоарског, који представља јавну историју и све велике истројске догађаје важне за Боку а који су судбоносно утицали на његов живот. У том дијелу налазе се, по ријечима проф. Максимовића, „прворазредни извори“ за објашњење како је та 'злогласна идеја о унијаћењу' била пласирана у Далмацији и како се она родила, још 1815. године, приликом посјете владике Краљевића и Кирила Цвјетковића у Трсту. Тај дио садржи и низ описа и путописа, од родних Баошића, преко Манастира Савина, до Беча, Трста, Венеције и Аркве, градића у коме је сахрањен Петрарка, до драгоцјених личности свога времена, Герасима Зелића и Павла Соларића, као и портрет Сава Мркаља.

Представљена „Автобиографија“ је четврто фототипско издање Градске библиотеке и читаонице (друго је било такође у издању Библиотеке 2004), употпуњено предговором Митрополита црногорско-приморског Јоаникија и рјечником мање познатих и застарјелих ријечи и облика, приређивача Невене Милосављевић. О тој истрајној и снажној личности Кирила Цвјетковића, његовом чврстом карактеру, изнад свега челичне воље и непоколебљивости, и о непосустајању у својој борби за вјеру и религију, „која је јавна, а не приватна ствар“, говорио је и протојереј Лекић, истакавши посебно његове ријечи: „А што се тиче искушенија које предвиђамо сви да ће нас постигнути, Бог нам заповједа да пазимо на наш живот и да га жртвујемо драговољно у случају кад дужност изискује. Зато, спремимо се бранити путем сходним не излагајући лудо себе у опасност.“

Представио нам је Цвјетковића као изузетну личност на коју се угледа, парадигму и образац, а живот свој провјерамо према таквима. Посебно нам је дочарао његово страдање од „звијеробразне свирепости“ коју је доживео као парох шибенски, најближи сарадник епископа далматинског, под чијом јурисдикцијом је тада била и Бока, Венедикта Краљевића, који је подлегао притисцима унијаћења, и то од тзв. Шибенске буне, 1821, и хапшења 1822. до 1846, када се ослободио казне, али никада више није смио да види своју Боку. Иако му је и гроб био заборављен у једном периоду, остао је у народу запамћен и општеприхваћен, како тада, тако и дан-данас и заслужено убиљежен у диктих светих.

У другом дијелу вечери разговор о Бори Станковићу, водили су Младен Весковић, књижевни критичар и есејиста и такође, др Горан Максимовић. Они су открили значајне детаље о стварању овог изузетног приповједача старог Врања и јужне Србије и која су то ванкњижевна питања и дешавања утицала на његово књижевно дјело. Тај „лиричар у прози више него иједан писац његове генерације“, према Скерлићевим ријечима, крхког здавља, крио је голготске муке свог стварања,које су често карактерисане као „муцавост“ језика, а биле су заправо и, према мишљењу Милана Кашанина, најзначајнија умјетничка моћ слике времена, простора, нарави и људи о којима је причао Станковић, језиком аутентичним и свима тешко разумљивим, дијалекатским врањским идиомом, пишући о оном што је најбоље знао, а о чему је сазнавао од своје бака Злате која га је одгајила.

Ликови Боре Станковића у себи су носили особине двополности, као и писац у неку руку, и то је узрок истанчаног описа и њихових душа. Његов, често оспораван свијет није никако био скучен, како је карактерисан, већ ће показати танане психолошке структуре његових и мушких и женских ликова, које је сликао најдубљим емоцијама, помјерајући границе српске и јужнословенске књижевности, али границе европске књижевности тога времена, како је истакао проф. Максимовић, говорећи током вечери и ономе чиме се посебно бави и о чему ће бити ријечи у његовој, на нашем Сајму најављеној новој књизи – феномену еротског у Бориним дјелима. Ријеч је о психолошкој еротици, Софке прије свих, тјелеснојили сензуалној еротици, нпр. слике купања у хамаму, затим карневалском типу ерoтскога, када се у масовним сценама кидају патријархалане забране, као и обредној еротици, одн. „снохачества“, када су очеви женили маљољетне синове како би они прво живјели са својим снајама. Јован Дучић је написао да је Бора Станковић са својом изузетном унутрашњом енергијом био стваралац најзначајније 'трубадурске књиге' у српској књижевности, која несумњиво припада и свјетској књижевној баштини.

Необична је била историја његових дјела, Коштане, чија је премијера пропала јер глумци нису успјели да схвате да је ријеч о трагедији, као и Нечисте крви, која је имала своје допуне и редиговања, и чији је пут био трновит, као и живот и пут самог Боре Станковића, од раног дјетињства до смрти, која га је опхрвала врло рано, већ у 51. години. Послије његове смрти све оно што му је замјерано, постало је предмет величања и хваљења. У Загребу је 1917. објављена Нечиста крв, и тада су и сва она изломљена синтакса и грцавост, говор нејасан, постали психолошка снага његових јунака.

Наше изузетно треће сајамско вече употпунили су изванредном музиком: Душица Кордић, на електронској виолини и Сафет Дрљан, на хармоници. Програм је водила Жељка Чепић.

ВИДЕО

23. јул

Вијести